Gospodstven. Naočit. Mazan. Znao je da se umiljava. Nestajao je pod rukom vlasnice. Služio je gospodjicu Paulinu ( neobično ime za Ciganku, priznaćete). Ona je podsećala na lelujavi, šareni vrt; onako tanana - više je letela nego hodala. Nosila ga u pletenoj kotarici, a on se valjuškao.

- Miš beli, sreću deli!-cvrkutala je dok se on ponosito vrpoljio.

Bio je to običan hrčak. Skoro beo, osim smedjeciglastog čela. Pored njega u kotarici se nalazio svežanj listića na kojima su ispisane sudbine. Hitrim nožicama bi, poslušavši reči Pauline, prebirao po listićima i, odabravši jedan, čupkao ga iz gomile i njoj predavao. Ona bi ga čitala onome koji želi da sazna svoju sudbinu.

Beli miš bi vadio listić sudbine po svom nahodjenju, a zainteresovani gradjanin je verovao da je na izvučenom listiću njegova i samo njegova sudbina. Paulina je uvidela da njen štićenik malo-malo pa izvadi blistavim zubićima jedan te isti listić. Strah da ljudi ne posumnjaju u njihovu moć, dovodila je do čestog seljenja.

Jednom ga je ostavila na nekom trgu na tren. Udaljila se. Vetar je iznebuha dunuo. Zakovitlao je kotaricu i razvejao listiće. Unutra je ostao samo jedan. Ruke su hrlile za njima. Prolaznici su ih radoznalo zagledali, čitali, a zatim, razmenjivali medju sobom.

Glodar je bio ljut na sebe što je šmugnuo iz kotarice, čim je gospodarica zašla za ćošak. Dodao je u bradu: - Gle, kako su poludeli. Misle da su uhvatili baš svoju sudbinu. Vidim im na licima da su radosni jer nisu platili. Beplatna sudbina lakše se podnosi.

Ubrzo su gradjani vraćali listiće nazad, u kotaricu. I Ciganka se već vratila.

Beli miš je dobro poznavao ljude, njihove poglede, reči i pokrete ruku. Preduhitrio je gazdaricu. Po povratku kući iskrao se s jednim listićem u zubima. Bio je to onaj listić koji je ostao u kotarici, onaj što ga je najčešće izvlačio iz svežnja, i odmileo.

Ovo su priče iz najnovije moje knjige „PRIČE I SNOVI“ koju možete naručiti poceni 4 eura. PTT plaćeni. mailto:nbanic@bxy.org.yu